Bogme, nije ni najmanje lako biti jedini bijeli nindža

Ponekad je stvarno teško sakrit tajnu koju pomno čuvate stotinama godina

ninje pofarbane
Kaj da vam velim? Bit ninja je okej, al svirat na svadbi je stoput bolje, naročito ako ima janjetine i kuma se zaigrala zmedicama, pa te gleda onak urokljivo i znaš da ti nema spasa. No, krenimo redom.. Eo, nakon kaj sam se svojevremeno parkiral u slijepu uličicu, naišel je promptno neki kamion te mi zagradil prometalo kojim sam baš namjeril otić doma. Sva je bila sreća da je vozač istoga još bil u blizini, pa ja njemu velim, onak fino, kak se šika:

- Majstore, možeš mi se malo maknut, prosim te. Zagradil si mene i celu ulicu.

Majstor kimnu glavom, uđe u kamion i promptno slomi ključ u bravi, tak da nam na kraju nije bilo druge neg složno odgurat višetonsko vozilo. Postavlja se pitanje, kak to da smo nas dvojica bili kadri odgurati kamion? Kak odgovor se nameću dve mogućnosti. Ili kamion ima dobre lagere na kotačima ili je kamiondžija, kak i ja, jedini bijeli ninja na svetu i bivanje kamiondžijom mu je pokriće za pravo njegovo zanimanje: veranje po okomitim zidovima, mačevanje i bacanje onih magnezijsko-dimnih bombica od kojih čovek netragom nestane.
Evo, odal sam se. Znal sam da ću jednom lanuti. Biti jedini bijeli ninja zapravo je velika presija za nekoga tak blagoglagoljivog.
xxx
 Ajmo sad alo o nečem drugom. Evo, sjetim se ja jednog Porina, kaj me je ugodno iznenadio, ne ovaj zadnji, božeoslobodi. Suprotno zlim jezicima nekih vječitih namćora i pretencioznih estetika, cela je manifestacija bila odrađena profesionalno, a najviše od svega obradovala me je činjenica da je orkestrom ravnal niko drugi do sam maestro Josip Cvitanović. To vam je onaj fini gospon u odijelu, kaj maše zrukama prema orkestru, gdje otmjeno odjevene gospe i gosponi udaraju, pušu, pile i gude sve kao jedan, netremice piljeći naizmjence u njega pa u jelovnike pred sobom. Posebice ga, primijetil sam, urokljivo motre violončelistice, na čemu mu hrvadski ialno zavide svi kaj se imalo kužiju u istančanosti glazbene umjetnosti. Ima nekaj ovlaš pornografsko u onim pundžicama, dugim labuđim vratovima i potfrknutim večernjim haljinama, kaj grešno otkrivaju vitka stegna. Mnogi bi glazbeno navudreni pučanin rado bil na mjestu toga glazbala.
Ipak, nekaj me zbunjuje. Zbog čega se maestra Cvitanovića nazivlje ravnateljem orkestra?

Ja sam bival ravnateljem još u nježnoj dobi dok sam bil klinac, no to ni bilo to. Moj deda zmamine strane, kaj smo ga zbog onih neobičnih brkova i djelomično njemačkog podrijetla zvali Firer, bil je tišler i ja sam mu rado pomagal u njegovu poštenom, skromnom pregalaštvu. Kak se u dobi od desetak let još nisam razvil u stolara svetskoga kalibra, deda me je s mjesta odlazitelja u dučan i odnositelja drva baci bil promaknul u ravnatelja, podastrijevši pred moju djetinju osobu nakovanj (zapravo, komad železničke šine), čekić i tri kilograma nahrđavih zvinutih čavlih. Pa sam ja ondak njima čilo ravnal i bival korisnim članom zajednice, razglabavši pritom s njim o odlikama drvene građe i romantičnoj književnosti, koju je, usprkos stanovitu mačizmu, rado čital.
Tak je i naš maestro sada ravnatelj, no ne klinike ili pak kakvih čavala, već ni manje ni više neg cijelog orkestra. Pretpostavljam, ukoliko se kakav pozaunopuhač iskrivi pa usred glazbenog izražaja stade navirivat pod suknju atraktivne operetne dive, npr. Sandre Bagarić, dolazi maestro pa ga izravna, jamačno velivši mu nekaj ko:

- Da nisi buljil pod suknju operetnoj divi! Majmune. Izravnaj se i puši u tu pozaunu kak bok zapoveda. Sama nebu trubila.

Pitate se vi, štovani čitatelji, kak ja mogu znati da bi jedan maestro mogel prozboriti tak nekaj? Jednostavno. Prije neg kaj se stal baviti ravnanjem orkestra, služil je on davnih ranih osamdesetih godina prošloga stoljeća JNA u dalekoj Škofjoj Loci u društvu moje osobe (već tada sam bil jedini bijeli ninja). Muzicirali smo u vojnom orkestru, a po završenoj vojsci nastavili smo svirati po svadbama, srebrnim i zlatnim pirevima, zarađujući fanjsku količinu dojčmaraka na pjesmama «Da volim drugu, ne mogu» i «Zbog Mirjane». Znalo se nać i nekaj janjetine, a kad smo svirali u eminentnom kupleraju  Divni i krasne pesetine, premda im to nikad niko nije dokazal.

U vreme dok smo se bavili tim gažarenjem, naš se maestro još zval samo Joža, premda je već i u mladalaštvu bil vrstan bubnjar, klavijaturist i aranžer. doduše, ne znam zakaj bi to međusobno kolidiralo, ali mi nindže smo vam onak čudnovati svati, pa nam na pamet padaju svakakve bedastoće. Da ne zaboravimo, on je isto Trešnjefčan, kaj je od neprocjenjivog značaja ak ste Trešnjefčan. Čak i dobro igra nogomet, premda ne baš tak da bi manekenke puštale za njim podase i htele se odma za njega udat.

Budući da sam jedini bijeli ninja, nema mi druge neg razmišljat o značajnijim stvarima od hrvatskih festivala ili o celabritijima, ajde đentlmens čojs bum ipak svakako malo pogledal, ali se pri svega trebam bavit stvarima od značaja, kao kaj su kupovina novih šurikena i klupka poduže crne svilene uzice, zkojom bum se spuštal u bunare i bezdane ponore. Kaj bum tam, točno još ne znam, no to me ne brine. Intuicija je oduvijek bila jedno od najmoćnijih oružja ninje. Živili!

Piše: Zdenko



Komentiraj


cvarki_i caj

Pronađen lijek protiv netalentiranosti!!!

zapanjujuća pripovjest talentiranog hipstera

luk

Ovaj luk će vas rasplakati

potresna priča o guljenju i sitnom sjeckanju

natprirodno

Šok i vjeverica!

demonska opsjednutost u paštafažolu!!!

gljive

Na Sleme, na Sleme, na Sleme

noga vre sama bežiii

dan_miskaraca

Sretan vam dan muškaraca

ili kako postati seksi vampir

Kairo ulica 0

Ma tko ih ne bi volio, o Kairu s ljubavlju; vol 2.

Putopis by: Dino Džendžo

duga

Nakon kiše dolazi sunce

fajn lukavo se toga neko dosetil

franina i jurina

Hoćemo li ikad imati ulicu Bobija i Rudija?

Ili možda Muje i Hase?

piramida

Ma tko ih ne bi volio, o Kairu s ljubavlju; vol 1.

by: Dino Džendžo

tvebice

Namćor? Pa kaj!

piše: Renato Sopek